M. Brkin: "Prasak svetlosti"

"Прасак светлости" Миодрага Бркина



Прасак светлости, назив је прве књиге песама, Миодрага Бркина. Ова невелика, и свакако непретенциозна књига привлачи пажњу баш том својом једноставношћу. Како је у својој рецензији написала Гордана Перуновић Фијат, овде је реч о песмама „гнева и снова“. Међутим, можда још више од гнева и снова, Бркинова поезија, свесно или не, залази у домен традиционалистичког погледа на свет. Мирне душе, могло би се рећи, да је ово можда прва права традиционалистичка збирка песама у Србији.



Ако очекујете некакву надмену или уображену лирику, овде је нећете наћи. Бркинове песме су ослобођене сваке високопарне реторике, свих филозофских пренемагања, сваког клишеа и терета свега непотребног и несуштинског. По форми, ове песме су кратке, једноставне, без сувишних речи, без ичега недореченог, неодређеног и болно искрене. Већ на почетку, постаје јасно да је аутор своју душу, своје страхове, туге и чежње, преточио у своје песме, и баш такве их предао папиру, без икаквих заграда и ограда, стављајући не само своје стваралаштво него и себе самог пред читаочев суд.



Ипак шта је то што ову збирку краси, и чиме она завређује нашу пажњу? Управо оним што чини главну тему готово свих Бркинових песама. Страх, бол, безнађе, немоћ и празнина, које су иманентне данашњем модерном свету. Глас из унутрашње дубине, из најдубљег сопства, говори Бркину да нешто није у реду. Време хероја, Истине и Правде је негде нестало, украдено, погажено и презрено. Остало је безнађе, пропаст, ништавило и узалудност, недостојна једног префињеног духа. Ово стање је можда најбоље осликано у песми „Сусрет“ када песник каже:



„Сусрећем се,

Са душом којом влада безвлашће.

Губим самопоуздање

Са девицом блудних мисли.

Решавам мозаик,

Давно нестале цивилизације.

Изводим атеисту,

На пут блаженог хришћанства.

Осећам се,

Као акробата изгубљеног циркуса.“



Ипак, „дно не постоји“, а „мапа судбине“ раскомадана, заборављена и потопљена још увек чува „манифест Богова“. Све се ипак мора вратити себи. Круг мора да се затвори. Као и Паунд, и Бркин проналази истинску љубав у наслеђу, и потврђује, да је част оно што и у времену ништавила, страха, кварења и пропадања човека чини човеком, способним да усправно стоји и међу рушевинама. Збирка се завршава песмом „Част“ која представља кредо овог песника.



„Остадох лојалан, свима,

Који ме лукаво,

Држаше у бунилу.

Са подсмехом,

Спутаваше мој напредак,

Ка драгоценом наслеђу.

Као усамљени пастир,

Издржах све налете,

Мисличних ветрова.

И сачувах част.

Јер моја част постаде жедна крви.“

E ovako. Ja moram da priznam da sam što se tiče poznavanja savremene srpske književnosti jako tanka. Jako mi se svidjelo ovo što sam pročitala, znači pjesma Susret i Čast.

Moram da nakažem svoje prve utiske na obe pjesme.

Susret me je tematikom podsjetio na socialnu situaciju koja vlada u Srbiji i širem regionu, znači ta neka poslje ratna atmosfera koja utiče na fizički i duhovni život. Mada to je jako gruba asociacija na prvo čitanje. Ova pjesma ima jedan verz koji me ponekad podsjeti na mene: ...osečam se kao akrobata izgubljenog cirkusa...predivna metafora za današnji svijet i život u tom svijetu.

Pjesma Čast me iz nekog razloga prisjetila na problematiku "pucanja u školama" u SAD i Evropi koji u poslednje vrijeme jako odzvanjanju. Riječi Са подсмехом, /Спутаваше мој напредак, /Ка драгоценом наслеђу. prisjetiše me na zlostavljanog dječaka ili djevojčicu koji se zbog neke svoje značajnosti izdvaja od ostalih i ti ostali ga markiraju kao "freaky" ili čudak, neko ko je nepoželjan u društvo ne razmišljajući da je taj isti dječak ili djevojčica možda genijalac ili neko ko je posve isti čovijek kao i oni sami. Da taj isti "freak" osjeća posve iste stvari kao i mi "cool" i "normalni" i da smo u suštini svi ljudi od krvi i mesa i da su svakakva rangiranja po nekim društvenim mjerilima jako nepravedna i bolna. Opet jako gruba i konkretna asociacija s moje strane.